На првим модерним Олимпијским играма одржана су такмичења у флорету и сабљи, али само за мушкарце. Мач је уведен 1900. године. Електрична регистрација погодака у мачу је уведена 1936. године, у флорету 1956. године, а у сабљи 1988. године.

Мачевање, уз бацање копља, представља најстарију оружану борбену вештину. Борбе мачем као спорт постојале су још у древном Египту и од тада су практиковане у многим облицима и различитим културама. Иако су витешке и такмичарске борбе биле популаран спорт у средњевековној Европи, модерно мачевање много дугује борбеним формама без оклопа које су настале од борби са рапиром (врстом мача) у 16. веку. Борба рапиром имала углавном војну улогу (за пробијање тешких оклопа) али је била веома популарна и код цивила који су је користили за самоодбрану и дуеле. Рапири су били оштри целом својом дужином, али главно средство напада је био бод. Мачевање рапиром се проширило из Италије у Шпанију и на северозапад Европе, упркос негодовању тадашњих учитеља који су више волели традиционална оружја којим се сече као што је енглески дуги мач. Шпанска школа је постала компликована и тајанствена вештина чије су геометријске теорије захтевале много вежбе са учитељем. Италијански учитељи су развили прагматичнију школу у другој половини 16. века и првој половини 17. века уводећи неке иновације. У 18. веку рапир се претворио у једноставније, краће и лакше оружје које је у Француској приказано као мали мач или дворски мач. Иако је мали мач често био оштар, то је било само да би спречило противника да ухвати сечиво, и оружје се користило искључиво за бод. Лакоћа је створила сложенији и одбрамбенији стил и Француски учитељи су развили школу која се заснивала на сливеним покретима, двоструким одбранама и сложеним нападима. Закопчана кожна заштита на крају оружја личила је на цвет, тако да је мали мач био познат као »ле флеурет« и користио се као садашњи флорет (у Француској се још увек зове »ле флеурет«). Француске школе малог мача представљају основу за модерно мачевање. Средином 19. века дуели су престали да буду средство за исправљање неспоразума, делимично зато што је победа могла да доведе до затвора због напада или убиства. Акценат на победи над противником без његове смрти и мање смртоносни дуели довели су до коришћења дуелног мача или »епее де терраин«, варијанте малог мача који није био оштар. Касније, дуели су се често завршавали бодовима у руку или ногу који су онеспособљавали противника. Ово је основа за модерно мачевање мачем. Мачеви који су служили за сечење су коришћени у крвавим спортовима као што је борба мачем за награду, све до краја 17. века. Широки мачеви, сабље и кратке сабље су коришћени у војним круговима, нарочито код коњаника и морнара. Вежбало се са дрвеним оружјем и борба »штаповима« остала је популарна све док Италијански учитељи нису претворили мачевање сабљом у не смртоносну спортску тренажну форму са металним оружјем крајем 19. века. Прве спортске сабље биле су много теже од садашњих спортских сабљи и захтевале су јак стил са коришћењем широких и других смелих покрета. Као и мачеви којима се боде, сабља је узела лакши мање опасан дуелни облик као што је Италијанска »сциабола ди терро« и Немачки »сцхлагер«. Мађарски учитељи су развили нову школу мачевања сабљом која је наглашавала контролу прстима над снагом руке и они су доминирали у мачевању сабљом током 20. века. Дуели су лагано нестајали све до почетка 20. века. Забележено је неколико дуела због неспоразума на Олимпијским играма 1920. године. По Е. Ф. Мортону последњи јавни званични дуел одржан је 1954. године у Француској, и завршио се огреботином на руци. Немачки пријатељски дуели се понекад одржавају и данас. На првим модерним Олимпијским играма одржана су такмичења у флорету и сабљи, али само за мушкарце. Мач је уведен 1900. године. Електрична регистрација погодака у мачу је уведена 1936. године, у флорету 1956. године, а у сабљи 1988. године. Увођењем електрике у суђењу изазвало је изумирање традиционалних стилова, и у скорије време, потпуно изменила начин мачевања сабљом. Мачевање флоретом доживело је сличне промене пре 10-20 година увођењем електрике у суђењу, које су биле компликованије због новог, агресивног стила који је у то време стигао из источне Европе. Мачевање флоретом за жене уведено је први пут на Олимпијским играма 1924. године, а мачевање мачем за жене први пут 1996. године иако је било на Светским првенствима од 1989. године. Француских и Италијанских школа мачевања које су биле доминантне пре него што је електрично мачевање популаризовано. За неке, са друге стране, »право« мачевање је дуел са оштрим мачевима и угроженим животима. Осим фактора страха/храбрости, прва техничка разлика је што је са »живим« сечивима потребно да погодите противника само једном и стога је довољан само један добар потез (што објашњава постојање »тајних потеза«). Многи слабији борци су добили борбе помоћу чисте среће. Ово је мање вероватно у спорту. Мачеваоц спортиста, мора да погоди противника бар 15 пута (некад и више ако је суђење лоше) и стога спорт захтева значајно већу вештину од дуела. Са друге стране, мачеваоц спортиста преузима много више ризика, пошто има 15 »живота«. Неки поштоваоци средњег века мисле да се мачује само са великим, јаким мачевима и да су лака дуелна оружја само играчке. Историја је показала да су лаки мачеви са којима се боде настали баш зато што су сматрани за смртоносније оружје од тешких мачева. Многи учитељи у 17. веку нису волели нове школе мачевања баш због тога што су биле исувише смртоносне. Па ипак, лаке дуелне сабље које су се појавиле крајем 19. века задржале су нападачке ударце сечењем који су се јављали код њихових војних претходника. Војно мачевање сабљом је захтевало већу снагу руку и коришћење широких покрета. Многи мисле да се мачевање као спорт развило и удаљило од својих крвавих корена. Технички, ово је нетачно, бар што се тиче оружја којим се боде; теорија, методе и технике мачевања нису се битније промениле од краја 19. века. Модерни мачеваоци су остали добро опремљени, вешти и мудри као и борци у дуелу. Са друге стране, тактички и психолошки, спорт је потпуно другачији свет од дуела. Очигледно је да не постоји права опасност од »смртоносног« или »крвавог« погодка и с обзиром да је потребно 15 погодака да би се постигла победа. Пошто је квалитет погодка (смртоносан, онај који изазива озбиљне повреде или мање огреботине) небитан, мачеваоц ће природно више волети погодке који »рањавају« од оних тешких »смртоносних« и лаки погодци често побеђују тешке, јаке бодове. Савремено спортско мачевање је дуел уз коришћење спортске мачевалачке опреме, једног од три врсте оружја на за то ограниченом простору и по правилима мачевања, а са циљем да један од мачевалаца противнику први нанесе 5 или 15 погодака у важећу површину за дато оружје, а да при томе прими што мање погодака, у најдужем времену од 3 или 9 минута. Погодци се бодују посредством уређаја за електричну регистрацију погодака и визуелног досуђивања од стране судије.