Не може се са сигурношћу утврдити када су тачно измишљени лук и стрела, међутим историчари се слажу да је проналазак лука и стреле уз проналазак точка један од најбитнијих момената у развоју људске цивилизације.

Захваљујући луку и стрели човек је могао лакше да дође до хране, да савлада непријатеља и да успостави контролу над природом. Историчари ипак процењују да лук потиче из каменог доба које је трајало скоро милион година и које се на далеком истоку завршило око 6000. године п.н.е, а у Европи око 3000. године п.н.е. Докази за ове тврдње нађени су у шпанским пећинама на чијим зидовима се налазе цртежи који приказују праисторијеске ловце са луковима у рукама (слика лево). У старом и средњем веку лук је представљао окосницу убојне силе већине цивилизација које су се смењивале. Међу народима за које се зна да су изузетно владали вештином изградње и употребе лука и стреле налазе се Египћани, Персијци, Асирци, Монголи, Турци итд. Облици, материјали и начин изградње стреличарске опреме су се код поменутих народа разликовали. Врхунац у изградњи и употреби достигли су Монголи и Турци, а облик и принципи које су они користили за израду користе се и данас код израде модерне стреличарске опреме (видети слику турског закривљеног лука) У Европи, стреличарство се највише развило у Енглеској, где су лук и стрелу донели Нормани у периоду од 850-950 год. Употребу лука и стреле у војне сврхе Енглези су развили до нивоа уметности. Историчари се слажу да је управо енглески дуги лук (лонгбоw) омогућио Енглезима војну премоћ над континенталним супарницима. Енглеска ратна тактика тог периода састојала се скоро искључиво од употребе великих фаланги стреличара који су испаљивали облаке стрела десеткујући непријатеља (пре свега непријатељску коњицу). Специфичност енглеског војног стреличарства огледала се у употреби изузетно јаких тисових лукова (снаге око 120 фунти) који су могли испаљивати тешке ратне стреле на велику удаљеност. Ове су стреле без проблема пробијале оклопе витезова. Елитне јединице представљали су тзв. Велшки стрелци а стандарди за пријем у ове јединице били су изузетно ригорозни. На континенту су се у то време користили далеко инфериорнији лукови. Кроз цео овај период стреличарство није било само војна вештина, већ и спортска. У свим поменутим цивилизацијама упразњавала су се такмичења у вештини гађања луком, о чему постоји доста писаних и других података. Познати су велики средњевековни турнири у Енглеској, а слична такмичења одржавала су се и другде. Стреличарство је било развијено и у средњевековној Србији. Постоје писани подаци из периода владавине деспота Стефана Лазаревица (XИВ век) о одржавању стреличарских турнира на простору испод зидина калемегданске тврђаве. Прва књига о стреличарству написана је 1545. године а први стреличарски клуб основан је у Бриселу 1381. године (овај клуб постоји и ради и данас). Почетак модерног спортског стреличарства везује се за 1931. годину када је основана Међународна стреличарска федерација (ФИТА).

ДИСЦИПЛИНЕ

Оснивањем међународне стреличарске федерације (ФИТА) формулисан је скуп правила и дисциплина за такмичење у метном стреличарству која важе у целом свету и која се примењују на Играма. У зависности од опреме коју стреличари користе, тачније од врсте лука формиране су три дивизије (или стила) – рецурве (олимпијски лук), цомпоунд (сложени лук) и голи лук (баре боw) – које се међусобно не такмиче. На Олимпијским играма је дозвољена искључиво употреба олимпијског лука. Мушкарци и жене се такмиче посебно. У зависности од старосне доби постоје категорије јуниора, сениора и ветерана. Пошто се стреличарска такмичења одржавају како на отвореном тако и у затвореном простору, за обе врсте такмичења прецизиране су одговарајуће дистанце, димензије мета у које се гађа и број стрела које се испаљују по једној серији односно укупно. За све ФИТА дисциплине постоје национална, регионална и светска такмичења, воде се подаци о рекордима а постоји и званична ранг листа стреличара формирана на основу успеха стреличара на поменутим турнирима (попут АТП листе у тенису).