Aleksandra Perišić je srpska reprezentativka u tekvondou. Na Olimpijskim igrama u Parizu osvojila je srebrnu medalju u kategoriji do 67kg.
Aleksandra Perišić rođena je 2. jula 2002. godine u Beogradu. Prvu medalju na velikim takmičenjima osvojila je na Evropskom prvenstvu 2022. godine u Mančesteru kada je osvojila bronzanu medalju. Iste godine postala je vicešampionka sveta.
Sjajan niz nastavila je i u narednoj, 2023. godini, osvojivši zlatne medalje na III Evropskim igrama u Poljskoj i na Evropskom prvenstvu u olimpijskim kategorijama, a potom se najsjajnijim odličjem okitila i na Grand prix-u u Taijuanu.
Godina 2024. bila je izuzetno uspešna za Aleksandru, jer je osvojila bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu u Beogradu.
Njen najveći uspeh do sada je osvajanje srebrne medalje u kategoriji do 67 kg na Olimpijskim igrama u Parizu 2024. godine, a taj trenutak opisuje kao ostvarenje sna.
Trenutak kada sam osvojila medalju na Igrama u Parizu, opisala bih kao ostvarenje mog sna. Ali, prvo što mi je prošlo kroz glavu je da nije kraj, da moram da završim finale, pa tek onda da stavim tačku na taj dan. Pobedom u polufinalu obezbedila sam medalju, ali ostalo je pitanje koja će to biti. Znala sam da tu nije kraj, jer ima još jedna borba.
Na važnim takmičenjima, kao što su Olimpijske igre, svaki trenutak za sportistu nosi veliku težinu, a u najnapetijim trenucima emocije mogu biti najveći saveznik, ali i najveći izazov. Upravo iz tog razloga, Aleksandra je na Igrama morala da napravi balans.
Najteži momenat bio mi je da ostanem fokusirana i da ne dozvolim da me emocije preovladaju. Trudila sam se da budem smirena, da sačekam da sve prođe, da ne budem brzopleta i da ostanem koncentrisana do kraja. Jer, kada se emocije isključe, osećate se prazno, ali opet fokusirano. Posle polufinala, kada sam sve izbacila iz sebe, tek tada sam mogla da vidim sve svoje emocije, sve što sam držala u sebi. To mi je bilo jako teško.
Iako će joj Igre u Parizu ostati u najlepšem sećanju zbog osvojene medalje, pamtiće i doček i proslavu u Olimpijskom selu.
Pored osvajanja medalje, najviše ću pamtiti doček nakon toga. Kada sam se vratila u Olimpijsko selo, svi su bili tu da nas podrže, da se raduju sa mnom i Petrom zbog medalje i svega što smo postigle. Tek tada sam shvatila koliko je to značajno, kako za mene, tako i za našu zemlju i sve ljude koji su nas podržavali. To je trenutak koji ću pamtiti, i nešto što bih volela da se ponovi na narednim Igrama.
Pripreme za Olimpijske igre nisu bile nimalo lake, a Aleksandra se priseća trenutaka koji su bili teški i emotivno iscrpljujući. Iako je bilo mnogo oscilacija, trudila se da se fokusira na cilj i da te trenutke pamti po nečemu pozitivnom.
Kad bih se osvrnula na pripreme za Igre, bile su zaista zahtevne, i bilo je trenutaka kada mi je bilo jako teško. Ipak, trudila sam se da u tim pripremama, koliko god bile teške, maksimalno uživam sa svojim timom i da pamtim te trenutke po nečemu lepom. Nadali smo se da ćemo sve to zaokružiti medaljom. Nama je najvažnije bilo da uživamo, ali svakako nije bilo lako. Imala sam puno oscilacija sa emocijama i nisam uvek znala kako da ih kontrolišem. Ipak, oko mene su bili ljudi koji su me razumeli, koji su se trudili da me umire i podrže da nastavim dalje. Bilo je to jako teško, ali sa druge strane, to je normalno kad se pripremate za nešto veliko. Postojao je i strah, ali zagrljaji i podrška bili su tu, da nas podsete da smo na pravom mestu.
Za Aleksandru podrška je bila ključna tokom celog puta ka Olimpijskim igrama, iako je to veoma cenila, ona je donosila i određeni pritisak.
Podrška svih mojih dragih ljudi pred Igre značila mi je mnogo. Bilo je divno imati nekog ko me podržava, ali s druge strane, to mi je ponekad stvaralo teret. Zbog mojih ljudi, koji su bili podrška i tokom Igara, trudila sam se da dajem 100% od sebe, kako bi i oni uživali. U jednom trenutku, dok sam bila na terenu, čula sam glas iz publike, i trebalo mi je malo vremena da se ponovo fokusiram i setim zašto sam zapravo tu. Ipak, i pored svega, najviše mi je značilo što su bili uz mene tokom celog tog puta.
Tokom Igara Aleksandra je znala koji je njen cilj, ali se trudila i da isprati koliko god je to bilo moguće i kolege iz Tima Srbija.
Trudila sam se da ispratim sve naše sportiste, jer stvarno volim to, a predstavljati svoju zemlju na Olimpijskim igrama je nešto posebno, što se dešava samo jednom u četiri godine. Ispratila sam Novakovo finale, a nakon toga sam se isključila da ne bih remetila svoju koncentraciju. Čim sam završila takmičenje, maksimalno sam se trudila da pratim sve što se dešava. Žao mi je što nisam uspela da ispratim košarkaše i uživo, pratila sam rezultate, ali nisam mogla da gledam utakmice jer bih trošila previše energije. Posebno ću pamtiti finale vaterpolista, naše čuveno finale. To je trenutak koji ću uvek pamtiti sa Olimpijskih igara.
Po povratku sa Igara, došlo je vreme i za čuveni balkon.
Toliko sam sanjala o tome i zamišljala sebe na tom mestu, možda s malo sjajnijom medaljom. Ali, biće prilike. Stvarno je bilo neverovatno i magično. Neverovatno je što sam stajala pored toliko legendi našeg sporta, i to je nešto što ne mogu ni da opišem rečima. Mislim da svaki sportista sanja o tome i želi da doživi tako nešto. Pamtiću to ceo život, i volim da se vratim u to stanje, da se prisetim kako je sve to izgledalo, i da izmamim osmeh i suze radosnice.
Svojim pristupom pokazuje da je njen cilj dalji rast, da ima nove izazove, ali i da želi još bolje rezultate u budućnosti.
Imam medalju, ali ne zadovoljavam se time. Težim ka nečemu boljem, većem. Ne smem da stanem ovde, niti da se zadovoljim samo ovim odličjem. Ima još mnogo prostora za napredak. Želim da nastavim da postižem rezultate, da pronađem novu motivaciju i nove izazove u svojoj karijeri. Medalja u Parizu je donela sve pozitivno u mom životu, i nadam se da će tako ostati.
Iako su Igre u Los Anđelesu svakako na njenom horizontu, put do njih je dug, a do tada treba ispuniti i druge ciljeve.
Dok ne dođe trenutak kada treba da se borim za rang listu, ne želim da previše razmišljam o tome. Ne želim da se stavljam u kožu koju još nisam obukla. Sve treba da ide postepeno, korak po korak. Imam druge prioritete do tada, očekuju me Svetsko i Evropsko prvenstvo, kao i drugi važni turniri. Moram da budem što zdravija, da izbegnem povrede, i da mi malo sportske sreće ide na ruku. A onda, korak po korak, idemo dalje.
Njena ambicija za 2025. godinu je da iz svakog turnira izvuče maksimum, da se fokusira na što manje poraza, i da postane još bolja u svakom aspektu svog sporta.
Želim da iz svakog turnira naučim što više i da poraza bude što manje. Moj cilj je da budem prva na Svetskom i Evropskom prventvu u olimpijskim kategorijama. Videćemo kako će sve to ići. Fokusirana sam na to da budem što bolja, i da dam sve od sebe kako bih maksimalno iskoristila sve što mogu da radim.
Pored profesionalne sportske karijere, Aleksandra je i student sportskog menadžmenta. Iako nije lako balansirati sport i obrazovanje, ona se trudi da sve to uskladi.
Kada su bile kvalifikacije za Igre, bilo mi je jako teško i morala sam da stopiram studije. Međutim, sada se trudim da sve uskladim i da na svakom polju budem najbolja što mogu. Verujem da, ako se dobro organizujete, možete uskladiti sve.
Iako nema mnogo slobodnog vremena, uz studije i redovno treniranje, počela je i da radi. Kako kaže, radi jer želi da joj dan bude potpun, i da ne gubi vreme.
Ako znam da mi nešto ne odgovara, neću to raditi. Dani su mi ispunjeni treninzima, poslom, i malo slobodnog vremena koje imam koristim da se vidim sa meni bliskim ljudima, i da budem sa porodicom.
Vođena svojim iskustvom i uspehom, Aleksandra poručuje mladim sportistima da se posvete onome što vole, da u svakom trenutku uživaju i da sanjaju velike snove.
Mladim sportistima bih poručila da daju svoj maksimum i da ne odustaju ako odmah ne uspeju. Treba da nastave dalje, i sve će doći na svoje. Kada budu predstavljali Srbiju na Igrama, biće im to velika čast. Treba da se bore, da ponosno nose naš grb i da pevaju našu himnu. Neka sanjaju o tome, neka veruju u svoju želju, i sigurna sam da će nas biti sve više na Igrama.
