Naša strelkinja Zorana Arunović na Olimpijskim igrama u Parizu, ostvarila je san, i u miksu sa Damirom Mikecom postala olimpijska šampionka u disciplini vazdušni pištolj 10 metara.
Zorana Arunović je istaknuta srpska reprezentativka u streljaštvu, rođena 22. novembra 1986. godine u Beogradu. Svoj sportski put započela je u klubu ,,Policajac”, inspirisana svojom starijom sestrom Jelenom, takođe vrhunskom strelkinjom.
Iz njene bogate karijere izdvajaju se dva zlata, tri srebra i jedna bronza sa svetskih prvenstava, dva zlata i jedno srebro sa Evropskih igara, kao i devet zlatnih, sedam srebrnih i sedam bronzanih medalja sa evropskih šampionata. Takođe, osvojila je tri zlata, dva srebra i jednu bronzu sa Mediteranskih igara i jedno srebro sa Univerzijade.
Zorana je do sada učestvovala četiri puta na Olimpijskim igrama, a najveći uspeh postigla je na Igrama u Parizu 2024. godine. Tog 30. jula, svi pogledi su bili usmereni na finale koje se odigravalo u Šatoru. U dramatičnom i veoma neizvesnom finalu, pobedu su odneli Zorana Arunović i Damir Mikec, čime su postali olimpijski šampioni u disciplini vazdušni pištolj 10 metara.
Šest meseci kasnije, trenutak kada je ostvarila svoj san Zorana Arunović, opisuje kao košnicu punu razjarenih pčela.
U glavi je nastala nagla tišina. Taj trenutak bih najbolje opisala kao da sam u glavi imala košnicu punu razjarenih pčela, a zatim, u jednom trenutku, ta košnica je jednostavno nestala, i usledila je tišina. Odmah nakon tišine, shvatila sam da sam napokon dosanjala svoj san. Ta košnica, zuji i dan danas.
Pored nastupa u miksu, Zorana Arunović je prvi nastup na Igrama u Parizu imala u pojedinačnoj konkurenciji, gde je u kvalifikacijama zauzela 10. mesto. Nije imala mnogo vremena, i pred njom je bio veliki izazov, da se oporavi, i spremi za takmičenje u miksu.
Najteže mi je bilo da se oporavim posle nastupa u pojedinačnoj konkurenciji. Jedan veliki deo mojih snova i nada nestao je sa završetkom pojedinačnog takmičenja, osvajanjem 10. mesta i time što nisam ušla u finale. Bio je to pravi izazov, vratiti se u stanje iz kog bih mogla da pružim svoj maksimum. Za tu podršku sam neizmerno zahvalna Jeleni, svom sportskom psihologu koji je došao u Šatoru da bude uz nas, Damiru i Goranu, kao i sportskoj direktorki OKS, Sonji Vasić. Došla je da nas podrži, i tek tada sam shvatila zašto su košarkašice sa njom, kao kapitenom, nakon svakog poluvremena izlazile na teren za nijansu jače i borbenije nego što su ušle.
Tokom Igara u Parizu u blizini Ajfelovog tornja, tačnije u Trokaderu bio je smešten ,,Park Šampiona”, mesto gde su dan nakon osvajanja medalje, sportisti imali priliku da učestvuju u paradi i da se sretnu sa navijačima iz celog sveta.
Zorana ističe da će posebno pamtiti trenutak iz ,,Parka Šampiona”, gde su ona i Damir Mikec zajedno prodefilovali sa timom iz Turske.
,,Park Šampiona” je bio nestvaran. Bio je to trenutak kada smo na bini stajali zajedno sa timom iz Turske, koji je osvojio srebrnu medalju. Zagrlili smo se i tako ostali, uživajući u momentu, svesni koliko smo učinili za promociju našeg sporta i koliko smo radosti doneli, kako sebi, tako i našim narodima.
Kako Zorana kaže, Olimpijske igre u Parizu, za nju sada imaju drugo ime – ,,Moje Igre”!
Olimpijske Igre su najveće i najvažnije takmičenje na svetu. U skladu sa tim, i priprema je bila adekvatna. Izuzetno naporna i dugotrajna. Mogla bih da kažem da sam se celog života spremala za ove Igre. Igre u Tokiju sam smatrala Igrama mog života, išla sam na tri medalje. Ove Igre sam krstila ,,Mojim Igrama”. One su bile najbitnije u mom životu i u skladu sa tim sam se i pripremala.
Zorana posebno ističe koliko joj je bila ključna podrška trenera, prijatelja, porodice i publike tokom priprema za Olimpijske igre.
Podrška mi je najbitnija tokom priprema, a tada sam je najviše osetila od strane moje porodice i vrlo uskog kruga prijatelja. Kako se Igre približavaju, tako se povlačim i sve manje ljudi može da dođe u kontakt sa mnom. Dok sam na Igrama, isključivo sam u kontaktu sa Jelenom. Zbog toga mi je izuzetno bitno da osećam podršku tokom priprema, a kada na red dođu Igre, Jelena je moj glavni i osnovni izvor neiscrpne podrške. Svakom sportisti bih poželela da uz sebe ima jednu Jelenu.
U sportu nije često da sestra trenira sestru, ili brat brata. Međutim, kod naših strelaca Zorane i Damira, taj tandem je već dobro poznat i ostvaruje velike uspehe.
Kada smo počinjale da sarađujemo, bilo je komplikovano. Međutim, kako smo nas dve rasle i sazrevale, tako je i naš odnos sazrevao i dobijao nove karakteristike. Svaki put, kada bih pomislila da ne možemo bolje da sarađujemo, iznenadila bih se, jer bismo uspele da unapredimo neki segment našeg zajedničkog rada. Prvih sedam meseci prošle godine, zaključno sa nastupom na Igrama, definitivno su naš najkvalitetniji profesionalni period. Ja bih dala 23 godine rada, samo da još jednom prođem kroz tih 7 meseci. Toliko smo bile dobre i kvalitetne!
Poznato je da sportisti Tima Srbija podržavaju jedni druge kad god imaju priliku, a tako je bilo i tokom Igara u Parizu.
Uspela sam da ispratim jedan Novakov meč, pa sam se vratila u Beograd. Međutim, iz Beograda sam se ponovo vratila u Pariz, da osetim Igre, jer je sve bilo nekako na brzinu. Uspela sam da odgledam utakmicu naših košarkaša za bronzanu medalju, kao i polufinale, ali i finale vaterpolista. Drugarica iz Brazila, sa kojom sam bila na školovanju u Belgiji, odvela me je i na Paraolimpijske igre, gde smo gledale sedeću odbojku.
Po povratku sa Olimpijskih igara, za sportiste je organizovan tradicionalan doček ispred Starog dvora.
Pogled sa balkona je fantastičan, mislim da nikada nisam videla toliko ljudi ispred sebe na jednom mestu. Neverovatno!
Zorana je sav rad i trenažni proces usmerila na jedan cilj – osvajanje Olimpijske medalje. Tom medaljom osvojila je sve što je želela. Otvorila joj je nove vidike, ali i nove poglede.
Shvatila sam da sam osvojila sve što sam želela u svojoj karijeri i da sada više ništa ne moram, a da mogu baš sve. To je skroz nova situacija za mene i i dalje pokušavam da se naviknem na nju. Ali svakako želim da najzad malo relaksiranije pristupim svom sportu. Videćemo koliko je to moguće sa mojim načinom razmišljanja.
Nova godina za nju je počela drugačije, po prvi put nije ušla u nju tužna, jer joj nije izmakla medalja na Olimpijskim igrama.
Glavni cilj je da se adaptiram na nove okolnosti, jer po prvi put ne počinjem ciklus ljuta i tužna što mi je izmakla medalja na Igrama. Videćemo kako će to da izgleda sada, sa svim ispunjenim profesionalnim ciljevima. Ovo je definitivno skroz nova situacija za mene.
Tokom svoje karijere, i pored brojnih putovanja i treninga, uspela je da se posveti obrazovanju.
Posle velike pauze na fakultetu, sela sam i nekoliko meseci spremala 2,5 preostala ispita na stranom jeziku, uspela da ih položim i završim studije. Na fakultetu sam bila redovna i jedan od najboljih studenata na svojoj grupi, dok se nisam plasirala na Igre u Londonu, pa sam stavila pauzu dok ne završim takmičenje. Ta pauza je trajala godinama, jer je uvek bilo neko bitno takmičenje. To je najveća greška koju sam napravila. Kada sam studirala, bila sam vrlo redovna na fakultetu, jer ipak strani jezik nije nešto što je preporučljivo učiti online ili solo. Većina profesora je, srećom, imala razumevanja za moje izostanke kada sam morala da idem na pripreme, ali sam zato dolazila redovno na predavanja kad god sam bila u Beogradu. Mislim da sam na tim predavanjima najviše uspevala da naučim, pošto nisam imala previše vremena da učim kod kuće. Smatram da je redovno ispunjavanje fakultetskih obaveza, prisustvo na predavanjima, kao i aktivna uloga na istima ključ svega. Takođe verujem da mnogo toga zavisi i od vrednosti koje sam ponela iz porodice. Tata je bio univerzitetski profesor i obrazovanje je u mojoj porodici veoma bitno, te kroz celokupno školovanje sam znala da je prioritet škola i fakultet. Žrtvovala sam mnoge treninge kako bih bila na fakultetu i ispunila obaveze, ali sam, kada je u sportu postalo ozbiljnije, pronašla balans da ponekad žrtvujem fakultet kako bih mogla da odradim pripreme. Na kraju dana, kao neko ko je na samom kraju školovanja obrazovanje stavio na pauzu zarad sporta, mogu samo da kažem da je to najveća greška koju sam napravila i da poručim nekome ko je u takvoj ili sličnoj situaciji da nauči iz mog primera i ne napravi istu grešku. Povratak u školske klupe je bolan i, pre svega, jako čudan. Ali osećaj kompletiranja i zaokruživanja jednog životnog poglavlja je neprocenjiv!
Pored fakultetskog obrazovanja, uspešno je završila i kurs koji organizuje Međunarodni olimpijski komitet, čime je postala „Safeguarding Officer”.
Trudim se da učim što više mogu i da koristim sve mogućnosti koje mi daje status olimpijca. Platforma Athlete365 nudi niz mogućnosti vrhunskim sportistima za obrazovanje, a ja ih koristim. Safeguarding kurs je bio vrlo naporan i oduzeo mi je mnogo energije, ali osećaj ispunjenosti nakon dobijanja licence bio je fantastičan. Sam ,,Safeguarding officer“ u sportu je osoba koja se brine da su primarno deca i adolescenti, a potom i svi ostali učesnici u sportu, zaštićeni od bilo kog vida nasilja. Nasilje postoji svuda oko nas, i potrebno je više takvih osoba, kako bi svi bili sigurni i zaštićeni.
Na kraju, Zorana je dala savet mladim sportistima koji sanjaju da jednog dana predstavljaju Srbiju na Olimpijskim igrama.
Nikada ne odustajte od svojih snova i zamisli, ma koliko se put činio teškim, ma koliko puta ne uspeli, ma koliko puta poželeli da odustanet, ne odustajte od sebe, od svojih snova, od svojih želja. Pa čak i ako se spotaknete i padnete, nije strašno. I najbitnije – kad god pomislite da se nešto samo vama dešava, znajte da to nije istina.
