Medalje pričaju: Trostruki olimpijski šampion Dušan Mandić o timskom duhu, zajedništvu i časti igranja za reprezentaciju!
Dušan Mandić je najuspešniji srpski olimpijac, jer je pored tri zlatne medalje na Olimpijskim igrama – u Rio de Žaneiru, Tokiju i Parizu – osvojio i bronzano odličje u Londonu 2012. Olimpijski komitet Srbije proglasio ga je 2012. godine za najboljeg mladog sportistu, a 12 godina kasnije i za najboljeg sportistu Srbije u timskim sportovima.
Dušan Mandić rođen je 16. juna 1994. godine u Kotoru. Za nacionalni tim debitovao je na Olimpijskim igrama 2012. godine i od tada nije preskočio nijedno veliko takmičenje reprezentacije. Četiri godine kasnije zaigrao je i u Riju na Igrama gde je finalni susret odigrao sa upalom uha, ali uprkos tome uspeo da pomogne saigračima na putu do istorijskog zlata sa četiri gola u finalu. Vaterpolo reprezentacija Srbije, prvi put u istoriji, postala je olimpijski šampion, pošto je u finalu Igara u Riju savladala Hrvatsku 11:7. Zajedno sa saigračima, na narednim Igrama u Tokiju, odbranio je titulu olimpijskih šampiona, i sa tri gola u finalu, bio je jedan od najefikasnijih u našem timu. Olimpijski turnir u Parizu je odigrao maestralno. Bio je najefikasniji vaterpolista sa 26 golova u Parizu, izabran je u idealnu postavu turnira i novinari su ga proglasili za najkorisnijeg igrača.
Sa reprezentacijom Srbije, pored olimpijskih odličja, osvojio je i dve svetske medalje, zlatnu 2015. godine, i bronzanu 2017. godine. Tri puta je podizao trofej šampiona Evrope (2014, 2016 i 2018.), kao i četiri puta trofej Svetske lige (2013, 2014, 2015, i 2019.), dok je na Svetskom kupu osvojio dve medalje, zlatnu 2014. godine i bronzanu 2018. godine. Sa reprezentacijom osvojio je i zlatnu medalju na Mediteranskim igrama u Taragoni 2018. godine.
Prošle godine, Svetska federacija vodenih sportova i krovna organizacija vodenih sportova Evrope proglasile su ga za najboljeg vaterpolistu sveta, odnosno najboljeg vaterpolistu Evrope.
Božidar Maljković i Dušan Mandić – najuspešniji sportista u timskim sportovima u 2024. godini
Od Olimpijskih igara u Parizu, prošlo je skoro godinu dana.
Utisci su se slegli. Svestan sam uspeha koji smo ostvarili i kakav smo zapravo podvig napravili. Stvarno ga se rado sećam, i kako vreme prolazi, taj uspeh mi deluje sve veći i veći. Sećam se svega, kako je bilo, kroz šta smo sve prošli, kao i mog ličnog puta i karijere. Kada sagledam sve što se izdešavalo, osećam zaista veliki ponos zbog svega.Dušan Mandić
Postao si i najuspešniji srpski olimpijac, jer pored tri zlatne medalje na Olimpijskim igrama – u Rio de Žaneiru, Tokiju i Parizu – osvojio si i bronzano odličje u Londonu 2012. Da li za tebe to predstavlja opterećenje ili motiv da budeš još bolji?
Pa to zaista zvuči neverovatno, čak i sada kada se pomene. Trudim se da ne razmišljam previše o tome, ali mi taj uspeh istovremeno donosi i još veću obavezu, da kao sportista nastavim putem kojim idem još od svoje šesnaeste godine, putem pravog profesionalizma. To mi je dodatna odgovornost, da negujem taj sportski život i istrajem, pre svega zbog Los Anđelesa, koji je sledeća etapa, odnosno sledeći olimpijski ciklus. Sve što nas očekuje do Olimpijskih igara u Los Anđelesu je izuzetno važno. Uskoro nas čeka Svetsko prvenstvo, pa sledeće godine i Evropsko prvenstvo. Sve su to usputne, ali ključne stanice na putu ka krajnjem cilju, a to je Los Anđeles.
Do sada si četiri puta bio na Igrama, i svaki put si se vratio kući sa medaljom. Ipak, da li možeš da izabereš, koje Igre su ti omiljene?
Svake Igre su posebne, svake imaju priču za sebe, ali Pariz. To su moje tri najznačajnije zlatne medalje od svih koje sam osvojio. Svake su posebne, ali ako bih morao jednu da izdvojim, to bi bio Pariz
Zajedno sa Majom Ognjenović, nosio si i zastavu Srbije na otvaranju Igara u Parizu. Da li je i to bio dodatni motiv?
Sve se poklopilo. Bili smo potpuno otpisani od svih, mučili smo se, nismo osvajali medalje, došlo je i do promene selektora, a i tim se mnogo promenio. Ogromna količina rada, truda i pakla nakon poraza i neuspeha na Evropskim i Svetskim prvenstvima. Izgleda da je tako moralo da bude, da bismo procvetali onda kada je bilo najvažnije i najpotrebnije, a to je u Parizu.
Koji momentisu u Parizubilinajznačajniji za tebe, pored osvajanja medalje, naravno.
Na početku, kada sam saznao da ću nositi zastavu Srbije na ceremoniji otvaranja, bila mi je ogromna čast. Osećao sam veliku obavezu, jer sam znao da je pre mene zastavu nosio Filip Filipović, pa sam zbog toga imao dodatni motiv. Znao sam kako smo se svi osećali kada je on to činio, i poželeo sam da se i ja vratim jednako uspešno, sa zlatnom medaljom. To je jedino bilo važno.
Olimpijski turnir je dug i svaka utakmica bila je neizvesna, nijednom nismo mogli da kažemo: „E, danas je malo lakše!“ Rezultatski, finale je izgledalo najlakše. Nismo ni u jednom trenutku gubili, već smo u drugoj četvrtini uspeli da povedemo sa tri-četiri gola razlike i da održavamo tu prednost skoro do kraja. Utakmica sa Australijom, dolazak Novaka i njegov govor, pobeda nad Francuzima — sve to bilo nam je važno da bismo prošli grupu. Nakon toga, opet su nas čekale teške utakmice, protiv Španije i Mađarske. Uspeli smo da kroz četvrtfinale, polufinale i finale pokažemo timsku igru i zajedništvo. Pokazali smo istrajnost koju su na kraju svi primetili, jer niko nije očekivao da ćemo postati olimpijski šampioni.
Za tebe je čuveni balkon dobro poznato mesto, kako je bilo po povratku iz Pariza?
Balkon je poseban, neverovatan svaki put. Ovaj poslednji bio je spektakularan — Novak se vratio sa zlatnom medaljom posle petih Igara. To je bio meč za pamćenje, gledali smo ga sa velikim uživanjem i mnogo smo se obradovali. Košarkaši su se vratili sa bronzanom medaljom, a njihovo polufinale protiv SAD pratili smo s velikim uzbuđenjem nedostajalo im je samo malo da pobede. Napravili smo ogroman uspeh: Aleksandra je osvojila srebro, Damir i Zorana zlato, a vratili smo se sa ukupno pet medalja. Sve se poklopilo i bilo je spektakularno i neverovatno.
Deo si timskog sporta, i tu verujemo, podrške uvek ima. Pored te, koliko je značajna i podrška porodice, prijatelja, navijača?
Najveću snagu crpim od porodice, pre svega. Imam suprugu, dvoje divne dece, i, naravno, roditelje i najbližu porodicu — oni su moj glavni izvor energije. Svaka razdvojenost, koja često traje tokom leta, želiš na neki način da se nadoknadi kada se vratim kući. Kada sam odvojen od njih, trudim se da izvučem iz sebe maksimum i dajem sve od sebe. Time se vodim i tako crpim energiju. Tako funkcioniše, i mislim da nije loše.
Kako bi ti opisao razliku igranja za klub i za nacionalnu selekciju?
Klub doživljavam više kao profesionalizam, a igranje za reprezentaciju, profesionalizam plus ekstra emocija, žrtvovanje, davanje, ekstra solidarnost, sve ekstra. To je ključna razlika. Klub je profesionalizam i na taj način se vodim. Ali kada dođe reprezentacija, onda je to, i plus sve ostalo što sam naveo.
Od 2022. godine, Olimpijski komitet Srbije dodeljuje trofej za najuspešnijeg sportistu ili sportistkinju u timskim sportovima! Nakon odbojkašice Tijane Bošković i basketaša Strahinje Stojačića, trofej za najuspešnijeg među sportistima u timskim sportovima u 2024. godini, odlazi u ruke Dušana Mandića!
Teško je izdvojiti se kaopojedinac, posebno u timskimsportovima. Šta za tebe predstavlja ovaj trofej?
To je još jedan pokazatelj da sam na dobrom putu i trudiću se da nastavim u istom ritmu. Timski je sport i za mene su najvažnije timske pobede, timski trofeji, tj. zlatne medalje i timski uspesi. Sve ostalo što se desi na tom putu, ako se desi, lepa je stvar i laskavo priznanje. Ali ono za šta ja živim kao sportista i čemu se najviše radujem jesu zajedničke medalje i zajednički uspesi — jer bez toga, ništa drugo ne vredi.
Naredne Olimpijske igre su u Los Anđelesu, za tri godine. Da li smemo da pričamo o ciljevima?
Kada se desio Pariz, lakše je poverovati da može da se desi i Los Anđeles, ali polako.
