Na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. ostvarila sam jedan od najvećih uspeha, ali se događanja pre i za vreme njihovog održavanja nerado sećam – počinje priču Jasna Šekarić, strelac naše zemlje.
Naravno, nije joj trebalo ni postavljati pitanja zašto ne želi da se seća te 1992, ratom ophrvane godine.
– Bilo je to vreme ratova na prostorima nekadašnje, već rasparčane Jugoslavije. Sankcije Ujedinjenih nacija prema našoj zemlji, uključujući i zabranu nadmetanja na međunarodnim takmičenjima, ušle su u drugu godinu – nastavlja emotivna Jasna.
Zastaje samo kako bi uhvatila vazduh.
– Uprkos svim nemilim dešavanjima, pokrenuta je incijativa da naši sportisti učestvuju na Igrama u Barseloni. Dok su pregovori Jugoslovenskog olimpijskog komiteta i Organizacionog komiteta Olimpijskih igara u Barseloni bili u toku, ja sam se pripremala.
Iako je nada ta koja se uvek poslednja gubi, Šekarićeva nije bila sigurna da će putovati u Španiju. Posebno kada su prvi sportisti počeli da stižu u olimpijsko selo.
– Selo je bilo otvoreno, moje rivalke su već nekoliko dana bile u Barseloni, a ja sam bila u Beogradu. Pripremala sam se. Neshvatljivo mi je da neko može da zabrani sportistima da se takmiče. Najzad, 48 sati pre početka Igara, stigla je vest iz Njujorka. Odluka komisije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija za praćenje sankcija prema Jugoslaviji je bila da sportisti naše zemlje mogu da se takmiče u Barseloni samo u pojedinačnoj konkurenciji, bez državnih obeležja pod imenom „nezavisni olimpijski učesnik”.
Put Španije mogla su da krenu 52 sportista. Kod kuće su morali da ostanu rukometaši, rukometašice, vaterpolisti i košarkašice. Košarkaši, iako aktuelni svetski i evropski šampioni, nisu dobili dozvolu da se bore ni u kvalifikacijama.
– Nismo smeli da imamo ni tehničko osoblje ni vođe puta. Samo sportisti i 21 trener. Zabranjeno nam je da nosimo opremu sa državnim obeležjima i tek smo u Barseloni dobili odgovarajuću.
Put u Španiju nije bio lak.
– Zbog sankcija, iz naše zemlje nije bilo međunarodnih avio-letova, pa smo najpre morali da idemo do Budimpešte. U Španiju smo doputovali u prvim časovima 25. jula. Te večeri je na programu bila ceremonija otvaranja i defile učesnika na kojem nismo mogli da učestvujemo. I to nam je bilo zabranjeno. Između ostalog, nismo smeli da govorimo iz koje smo zemlje.
Jasna je četiri godine ranije, na Olimpijskim igrama u Seulu, postala šampionska u disciplini vazdušni pištolj, a osvojila je i bronzu u malokalibarskom pištolju.
– Došla sam u Barselonu da branim dve medalje iz Seula. Bila sam višestruka svetska i evropska šampionka, ali nisam smela da kažem odakle sam. Ubrzo smo dobili i opremu. Trenerka, majica, patike. Sve belo i bez ikakvih oznaka. Da koliko-toliko sebi olakšamo situaciju, šalili smo se da smo kuvari.
Kao i uvek, Šekarićeva je išla po zlato.
– Došla sam u Barselonu da pobedim. Početak je za nas bio sjajan. Prve medalje na Igrama su osvojile takmičarke vazdušnom puškom, naša Aranka Binder je bila treća. To me je još više ohrabrilo pred takmičenje sportskim pištoljem. U osnovnom delu sam pucala dobro. Plasirala sam se u finale, sa velikim izgledima da osvojim neku od medalja. Završnicu od deset hitaca sam počela odlično, a ubrzo se ukazala potreba za neznatnom korekcijom nišana. Učinila sam to rutinski. Pogodak je bio slabiji od prethodnog. Novo pomeranje nišana i ponovo slab pogodak. I tako nekoliko puta, dok nisam shvatila da sam radila nešto što nisam nikada do tada. Pomerala sam nišan u suprotnom smeru. Zauzela sam šesto mesto.
Nakon četiri dana na programu je bilo takmičenje vazdušnim pištoljem.
– Imala sam dovoljno vremena da prebolim propušteno. Na vatrenoj liniji strelišta Kamp de tir u Moljetu stajale su moje stare poznanice i velike rivalke. Pre svih Bugarka Marija Grozdeva, Marina Logvinenko iz Zajednice nezavisnih država (bivši SSSR). Sjajno sam se osećala. Imala sam tremu, ali pozitivnu, onu koja ne sputava. Prve dve serije, odlične, po 98 krugova. Usledio je manji pad zbog zamora, po 97 i 96 krugova, ali, pak, isuviše dobro i nedostižno za bilo koga do tada. To je bio novi olimpijski rekord osnovnog dela i prvo mesto pred finale. Drugoplasiranu Logvinenko nadmašila sam za dva kruga.
Šekarićeva je spokojno čekala pucanje u finalnoj seriji.
– Odlučujuću seriju sam počela sa dva „jaka” centra – 10,5. A onda je počeo pad. Najveća drama u mojoj karijeri. Obuzela me je neshvatljiva nervoza. Ruka je počela da podrhtava. Ređali su se slabi pogoci – seća se Jasna.
Logvinenko je iz serije u seriju smanjivala prednost, a pred kraj finala je i ona imala slab trenutak, međutim, Šekarićeva to nije iskoristila kako bi načinila poslednji korak ka velikom trijumfu.
– Za zlato, u poslednjoj seriji mi je bio dovoljan i „slab” centar. Sećam se da sam nanišanila, a u glavi mi se vrtela misao da ću, ako pogodim centar, biti prva, i da ću odbraniti zlato iz Seula. Opaljujem i na monitoru ispred sebe vidim 9,8. Opaljuje i Longvinenko – 10,6. Logvinenko počinje da se raduje, a ja nemam snage ni da se pomerim. Na semaforu istovetan rezultat: 486,4 kruga. Novi olimpijski rekord. Longvinenko je prva zbog boljeg rezultata finalne serije.
Emotivna ispovest probudila je najdublja osećanja kod Jasne.
– Kada sam videla rezultat, počela sam da plačem. Završne scene su bile toliko upečatljive, da su našle mesto u spotu najzanimljivijih događaja sa Igara u Barseloni. Imam taj spot, ali… Retko ga gledam – zaključuje Šekarićeva.
