Danas kada Olimpijski komitet Srbije obeležava 113. godišnjicu svog postojanja malo je reći da smo ponosni na istoriju Olimpijskog pokreta u našoj zemlji, zemlji koja je iznedrila ogromne sportske uspehe i još veće šampione.
Zvanično, olimpizam na tlu današnje Srbije začet je 10. februara (23. po novom kalendaru) 1910. godine osnivanjem Srpskog olimpijskog kluba. Klub je osnovan u redakciji lista „Novo vreme” na četvrtom spratu hotela „Moskva” u Beogradu kao prva zvanična olimpijska organizacija kod Južnih Slovena.
Osnivanje Srpskog olimpijskog kluba
Inicijatori osnivači bili su mladi oficiri školovani u Francuskoj, među kojima je vodeću ulogu imao kapetan Svetomir Đukić, koji je izabran za direktora Kluba, a za sekretare potporučnik Miloš Ilić i student Aleksandar Ilić. Za blagajnike su izabrani drogerista Milosav Jovanović i kapetan Milorad Petrović, a za počasnog predsednika general u penziji Nikodije Stevanović. Finansijsku pomoć Srpskom olimpijskom klubu pružali su „Novo vreme” i Tramvajsko društvo, Ministarstvo narodne privrede, uprava Topčiderske ekonomije i kaznenog zavoda, Ministarstvo vojno, Komanda mesta, Beogradska opština, Komanda žandarmerije, Prometna banka, Brodarsko društvo, Vojna akademija, Srpsko narodno pozorište, Kolo srpskih sestara, Narodna odbrana i Dvor. Kralj Petar I Karađorđević je često posećivao takmičenja, u Košutnjaku je odredio mesto za vežbanje, a prestolonaslednik princ Đorđe je bio član Kluba.
Sve doskora se verovalo da je Svetomir Đukić 1910. „slučajno čuo o olimpijskom pokretu i da je s grupom oficira odlučio da formira Srpski olimpijski klub”. Najnovija istraživanja pokazuju da je tada mladi oficir Đukić imao priliku da o olimpizmu sazna znatno ranije, jer je njegov komandant, budući vojvoda Živojin Mišić, zajedno sa kraljem Aleksandrom Obrenovićem, prisustvovao Prvim modernim olimpijskim igrama. Primarijus dr Dušan Đukić, sin Svetomira Đukića, rekao je: „Moj otac se ozbiljno udvarao gospođici Mišić, ćerki budućeg vojvode i junaka oslobodilačkih ratova Srbije. Bio je u neku ruku i vojvodin mezimac, tako da je teško pretpostaviti da tada mladom oficiru Đukiću nije pričao o boravku u Atini čak 14 godina pre osnivanja Srpskog olimpijskog kluba.”.
Srpski olimpijski klub je 1911. godine osnovao Središnu saveznu upravu ili Centralni olimpijski klub, a kako je kasnije priznao i sam Svetomir Đukić, tek tada, godinu dana od osnivanja, saznalo se da postoji Međunarodni olimpijski komitet. Ni iz programa rada Kluba, usvojenog februara 1910. godine, ne može se zaključiti da su Olimpijske igre bile povod osnivanja Srpskog olimpijskog kluba. U „podstrekavanju” viteškog duha i organizovanju utakmica, od pešačkih do velosipedskih, Srpski olimpijski klub, koji nije u prvo vreme bio prihvaćen od Sokolskog saveza, Streljačkog saveza, Kola jahača, Društva za narodno zdravlje, pa ni od većine listova, služio se neolimpijskim sredstvima nagrađujući pobednike, stimulišući one koji na takmičenja dovedu što više učesnika. To je, jasno, bio prekršaj osnovnog olimpijskog pravila – amaterizma, ali za to pravilo u ondašnjoj Srbiji niko nije čuo.
Prvo učešće na Olimpijskim igrama
Najverovatnije krajem 1911, Klub počinje akciju za učešće srpskih sportista na Olimpijskim igrama u Stokholmu 1912. i prijem u Međunarodni olimpijski komitet. Olimpijske kvalifikacije održane su u maju 1912. u Košutnjaku, a pobednik u trci na 100m Dušan Milošević i pobednik u maratonu na stazi Košutnjak-Umka-Košutnjak Dragutin Tomašević određeni su da brane boje Srbije na Igrama u Stokholmu.
Uz pomoć Vlade od 4000 dinara i pod vođstvom direktora Srpskog olimpijskog kluba, pešadijskog kapetana Svetomira Đukića, sekretara, konjičkog poručnika Dragutina Vojinovića i stručnog vođe ekipe inž. Andre Jovića, krenuli su 12. juna vozom za Stokholm, ispraćeni sa beogradske stanice uz pucanje prangija. Svetomir Đukić koji je u Stokholmu počeo druženje s Pjerom De Kubertenom, u službi izveštaja sa puta piše: „Posle jače agitacije među članovima Međunarodnog komiteta, a u vezi sa povoljnim uspehom naših trkača, učinilo je da je na poslednjoj sednici Međunarodnog komiteta primljen Srpski olimpijski komitet u međunarodnu zajednicu”.
Zasedanje MOK u Stokholmu trajalo je od 4. do 17. jula. Prvog dana objavljen je zahtev Srbije za prijem u MOK, a iz Đukićevog izveštaja moglo bi se zaključiti da je prijem obavljen poslednjeg dana („na poslednjoj sednici“), ali to ni u dokumentaciji MOK nije precizno zapisano.
Po osnivanju nove države, 1919. u Zagrebu je osnovan Jugoslovenski olimpijski komitet i to ime nosio je sve do 3. aprila 2003, kada je postao Olimpijski komitet Srbije i Crne Gore. Poslednja promena imena u Olimpijski komitet Srbije desila se 8. juna 2006. godine zbog gašenja Državne zajednice Srbija i Crna Gora, čime je naš nacionalni olimpijski komitet posle 87 godina ponovo predstavnik olimpijskog pokreta i sporta države Srbije, nastavljajući kontinuitet članstva u Međunarodnom olimpijskom komitetu, koji je započeo Srpski olimpijski klub.
U Stokholmu Svetomir Đukić je postao član Međunarodnog olimpijskog komiteta (član MOK bio je do 1949. kada je na lični zahtev razrešen dužnosti na 43. zasedanju MOK u Rimu).
U arhivi Međunarodnog olimpijskog komiteta kao najstariji dokument koji se vodi u arhivi Olimpijskog komiteta Srbije nalazi se pismo koje je Svetomir Đukić, direktor Srpskog Olimpijskog kluba, uputio Pjeru De Kubertenu, osnivaču modernog olimpijskog pokreta.
Pismo Svetomira Đukića Pjeru De Kubertenu
Gospodine Predsedniče,
Gospodin general Nikodije Stevanović, koji je trenutno odsutan iz Beograda, prosledio mi je Vaše pismo. Zamolio me je da Vam se izuzetno zahvalim na Vašem tako ljubaznom pozivu i uspešnim pregovorima koji su nam omogućili da uđemo u Međunarodni olimpijski komitet.
On Vas takođe moli da primite njegovu zahvalnost za iskazanu Vašu, kao i ljubaznost drugih članova Komiteta, prema srpskim delegatama.
Sa moje strane, ono što jedino mogu da učinim jeste da Vas uverim u svoju iskrenu zahvalnost.
Što se tiče pitanja koja ste postavili i u slučaju u kom mi ukazujete veliku čast izabravši me za člana Komiteta, uveravam Vas da se ni u kom slučaju neću povući iz srpskog komiteta. Selidba ovde ne čini nikakav uticaj i neće me navestu da prekršim datu reč.
Molim Vas, primite izraze mog najdubljeg poštovanja,
Kapetan Svetomir Đukić,
Direktor Srpskog olimpijskog komiteta
Starešina čete Trećeg puka Kralj Petar Prvi u Beogradu
Ovaj dokument koji je istaživačima u našoj zemlji, igrom slučaja, postao dostupan tek u julu 2006. godine, značajan je kao potvrda odličnih odnosa koje je Đukić negovao sa Međunarodnim olimpijskim komitetom, ali i kao potvrda jedne male birokratske činjenice, a to je da se već tada, 1912. godine olimpijska organizacija koja je osnovana 1910. zvanično nazivala Olimpijski komitet Kraljevine Srbije, o čemu svedoči pečat na ovom dokumentu. Godina 1910. u pečatu pokazuje nesumnjiv kontinuitet od Olimpijskog kluba do Olimpijskog komiteta, a razlika u nazivu (na pečatu i u zaglavlju memoranduma) može značiti da je odlučeno da se promeni ime organizacije, ali da se čekalo priznanje MOK kako bi se Olimpijski klub promovisao.
Tekst preuzet iz Olimpijskog vekovnika
