Sećanje Olimpijca: Milora Čavić
Znao sam šta su Olimpijske igre, kako izgleda biti učesnik. Bio mi je važno da sa 16 godina učestvujem na Igrama u Sidneju i da osetim atmosferu. Četiri godine kasnije, u Atini, već sam bio spreman za medalju. Nažalost, tada nisam uspeo, ai su mi mnoge stvari postale jasnije, posebno kako je teško doći do samog vrha. Sta takvim iskustvima sam došao u moju treću olimpijsku priču. Verujte, bilo mi je potpuno nevažno gde će se Igre održati, u Pekingu ili bilo gde drugo, jer sam znao da će to biti moje Igre. Imao sam teške 4 godine između Atine i Pekinga. Posle problema sa kostimom u finalu 2004. shvatio sam da su sve to samo pripreme za 2008, za period kada ću biti u životnoj formi.
Godine posle Atine obeležila je depresija, dve godine bez rezultata, nedostatak vatre koja me je ranije vodila do velikog rezultat. Povređena mi je bila kičma, oproštaj od plivanja bio je jako blizu. Morao sam ipak da izdržim još dve godine zbog fakulteta i stipendije. Najdraža mi je u tom periodu bilo da plivam u štafeti. Plivajući za druge davao sam maksimum, za sebe to nisam uspevao.
U avgustu 2006. vratio sam se plivanju. Video sam sebe kako obaram rekorde, da se sve podiže na viši nivo. U Melburnu na Svetskom prvenstvu 2007. godine sa malo treninga sam isplivao treći rezultata svih vremena i tada sam shvatio da mogu još bolje. Pre Pekinga, diplomirao sam i preselio se na Floridu. Tu sam bio odsečen od sveta, dvevno preko 7 sati treninga i spavanje. I budan sam sanjao plivanje, vrata u sobi sam video kao zid bazena. Stvorio sam sliku trke i krenuo ka Pekingu. Moj posao je bio samo da plivam. Jedina mi je u glavi bila misao da postignem ono zbog čega sam došao. A došao sam, osećajući da nikada u životu nisam bio u boljoj formi. U teretani sam lako izdržavao sve napore. Na treninzima sam postizao najbolja vremena. Svaki dan smo pravili kontrolu i moj trener nije mogao da veruje. Fantastično sam se osećao. Kupio sam i mali motor i gotvo stalnos am bio na njemu. Nije to bilo slučajno. Plivači se strahovito troše, želeo sam da se što manje umaram. Išao sam na podizanje naše zastave u olimpijskom selu jer je ta ceremonija kratko trajala. Nisam išao na svečano otvaranje, da stojim 6 sati bilo bi pogubno. Zato sam hteo da što manje budem na nogama. Žao mi je što nisam išao da gledam naše sportiste, nijedno drugo takmičenje nisam posmatrao. Ipak bio sam u toku i bilo mi je žao kada je otišla Ana Ivanović. Radovao sam se uspehu Novaka Đokovića i bronzi vaterpolista.
Sanjao sam medalju ali je nikome nisam obećavao. Posle sjajnog rezultata u kvalifikacijama i olimpijskog rekorda na 100m delfin, napravio sam gest kao da pucam u nekoga. Svi koji su bili tamo znali su da moja meta nije bio Felps. Međutim, mediji, posebno američki, želeli su da stvaore lošu sliku o meni. Plivanje je džentlmenski sport, nisu mi prijale takve priče. U polufinalu sam imao najbolje vreme. Suština svih odgovora je bila da Felpsa mogu da pobedim i da ne bi za spot bilo dobro da on dobije sve trke u Pekingu. Tako mislim i danas. Tvrdio sam da Felps može da izgubi i verovao sam da ja mogu da budem taj koji će da ga pobedi… Ostalo se zna.
Teško je kada izgubiš za stotinku. Ali, izgubio sam od najboljeg plivača u istoriji u trci koju je ceo svet gledao. Drago mi je što su svi mislili da sam bio prvi. Ipak, sreća zbog osvojene medalje je je sve nadjačala. Ispunio sam cilj. Od čoveka koji je skoro bio odustao od plivanja, za 18 meseci sam napravio čudesan napredak. Mogao sam da budem taj koji je srušio Felpsove snove, nisam uspeo ali i srebro je dovoljno sjajno.
