Sećanje Olimpijaca: Vlada Vujasinović
Imao sam sreću da u vaterpolo karijeri igram na najvećim svetskim takmičenjima – evropskim i svetskim šampionatima, svetskim kupovima. Često je reprezentacija osvajala medaje, zlatne nisu retkost, ni na Starom kontinentu ni na planetarnim prvenstvima. Posebno se pamte podvizi na Olimpijskim igrama u Meksiku 1968, Los Anđelesu 1984. i četiri godine kasnije u Seulu kada je tadašnja Jugoslavija bila bez premca. Pamtim oduševljenje posle takvih rezultata. Za nas mlade vaterpoliste olimpijsko zlato predstavljalo je krunu sportske karijere.
Olimpijske igre su, ipak, nešto posebno i sa njima se ne mogu meriti nastupi na ostalim sportskim smotrama. Naravno, to nije nikakava novost, ne verujem da postoji neko od sportista, učesnika Igara – koji ne deli ovakvo mišljenje. Čitav život stane u tih 16 dana Igara.
Teško je rečima dočarati atmosferu najvećeg svetskog takmičenja nekome ko nije imao priliku to da oseti. Na jednom mestu više od 10.000 sportista. Za sve nas dani su isti, smenjuju se radost i tuga, vidi se lepota sporta, ali i sve ono što ga danas čini marketinški, medijski, finansijski moćnim u svakom pogledu. Osetiš pripadnost nacijim pratiš odbojkaše, košarkaše, razmenjuješ misli, iskustva, hrabriš druge, raduješ se i tuguješ sa njima a onda se opet okreneš svom sportu, sebi.
Olimpijski debi imao sam u Atlanti 1996, bili smo osmi. U Sidneju bronzani – pobedili smo Špance za treće mesti. Mađari su nam se u polufinlu izmigoljili, ali tada smo pokazali da je Jugoslavija stvoril ekipu koja je kasnije uvek bila u vrhu svetskog vterpola. Konačno, u Atini, srebrni!
Imali smo veliku želju da u kolevci olimpizma budemo najboljo. Stigli smo kao aktuelni prvaci Evrope, treći na svetu. Došli smo sa odličnim timom. Šefik i Kuljača na golu, na centru Jelenić i Nikić, bekovi Savić, Jokić, Udovičić i ja, pored nas Šapić, Ikodinović, Trbojević, Ćirić i Gojković. Počeli smo loše. Imali smo prednost protiv Mađara ali smo u finišu pali. Jedva smo pobedili Rusiju, a onda je počelo polako podizanje forme. U četvrtfinalu teška utakmica sa iskusnim i uvek nezgodnim Špancima. Kada smo to završili na najbolji način i plasirali se u polufinale znali smo da dve utakmice ne možemod a izgubimo. Susret sa Grčkom bio je neponovljiv. Ne zbog snage protivnika nego zbog atmodfere. Više od 10.000 gledalaca i temperament i jednih i dugih. Uživaš u igri, posebno kada pobediš. Ipak, olimpijsko zlato te godine nam je izmaklo u finalu sa Mađarima. Izgubili smo medalju za dlaku, stara je istina da: zlato i bronzu osvajaš, srebro je gubitak zlata.
Atina je za mene bila i ostala pravi šok, bez sumnje najteži poraz u karijeri. Dva meseca posle Igara se nisam nasmejao, a utakmicu nikada nisam pogledao. I ne verujem da ću to ikada učiniti. I danas kada mislim o porazu protiv Mađara,a tada sam verovao da je to moja poslednja olimpijska priča, shvatam da je za mene imao i neke dobre strane. Tužan epilog tog finala naterao me je da odlučim da probam još jednom.
