Štukelj je poče da vežba rano, ali je Prvi svetski rat prekinuo razvoj ovog, za gimnastiku, prilično sitnog momka. Sa 18 godina prinudno je mobilisan u austougarsku vojsku (1916), a tri godine kasnije, u Novom Sadu, nastupio je na proslavi jugoslovenskog sokolstva. Uspeh na Svetskom prvenstvu u Ljubljani otvorio mu je put na Olimpijske igre u Parizu i za sve ono što će se dogoditi tog toplog, dvadesetog po redu julskog dana 1924. godine.
Kasnije se sećao:
U Pariz smo doputovali dva dana pred početak takmičenja. Nije bilo vremena za pošten trening. Stanovali smo u trećerazrednom hotelu jer, naravno, para za nešto bolje nismo imali.
Ostaje da se zamisli kakva je radost zavladala u jugoslovenskoj ekspediciji, posebno među fudbalerima koji su od Čehoslovačke izgubili sa 0:7, kada je pariski dnevnik Maten u broju od 21. Jula na prvoj strani doneo vest o prvoj zlatnoj jugoslovenskoj olimpijskoj medalji uz fotografiju Leona Štukelja.
Skromno, ali dosta veselo proslavili smo taj usmeh, a odmah sutradan uputili smo se kući , jer para za dalji boravak u Parizu nije bilo – seća se Štukelj. U svetu se počelo govoriti o Jugoslaviji. Čuvam tako, beogradski list Sport, koji je u broju od 3. Avgusta ovaj prodor jugoslovenskog sporta u svetski vrh propratio ovim rečima: Šampion nad šampionima Leon Štukelj, prvi je i jedini Jugosloven koji je poneo ponosnu titulu olimpijskog pobednika. Dvema zlatnim medaljama Štukelj je više doprineo popularnosti naše zemlje u svetu, nego svi propagandni članci i brošure.
Dve godine kasnije na svetskom prvenstvu u Lionu, osvajanjem nove dve zlatne medalje Štukelj potvrđuje uspeh iz Pariza i obezbeđuje mesto u ekipi za Igre u Amsterdamu, gde ponovo osvaja zlato. U Amsterdamu se desila pojedinost koju su novinari zabeležili.
Dok je Štukelj izvodio probne skokove preko konja, publika je skočila na noge a jedan oduševljeni gledalac utrčao je u vežbalište, podigao ga na ramena i uz burni pljesak odneo ga pred novinarsku ložu. Za vreme takmičenja na toj spravi, međutim, italijanske sudije dale su Štukelju ocenu 6.75, a dvojici svojih zemljaka desetku i devetku. Stručnjaci su izneli mišljenje da je zapravo Štukej zaslučio ocenu deset a ne ostali takmičenji. Zaglušujuća provala nezadovoljstva u publici bila je najlepša i najvrednija satisfakcija jugoslovenskom takmičenju.
U našoj gimnastičkoj vrsti u Parizu, koja je osvojila 4. mesto, vežbao je i Boris Gregorka koji će nekoliko decenija kasnije stvoriti jedinog i pravog Štukeljevog naslednika – Miroslava Cerara.
Leon Štukelj proglašen je najvećim slovencem 20. veka i najboljim slovenačkim ministrom inostranih poslova. List Slovenske novice novembra 1999. Godine objavio je podatak do tada nepoznat široj javnosti.
Velikog gimnastičara i sportistu svih vremena socijalistička vlast precrtala je pošto je javno govorio da mu je srcu najbljiže odlikovanje orden Svetog Save koje mu je na prsa prikačio kralj Aleksandar Karađorđević…
Štukelj je preminuo 1999. godine 4 dana pre svoh 101. rodjendana. Vežbao je, rekreativno, skoro do poslednjeg časa.
