Ово је један од мање познатих спортова у Србији, а главни разлог томе је и његова кратка историја у Србији. Софтбол постоји од 2005. године, када су заживели Софтбол савеза Србије и Софтбол савез Београда. Први пут Србија је на великом такмичењу учествовала на сениорском Европском првенству 2007. године. Софтбол је најразвијенији у Америци, Канади и Јапану. Играју га претежно жене, а у неколико последњих година све је заступљенији и код мушкараца. У Европи најјаче репрезентације у већини узрасних категорија су Холандија, Италија, Русија и Чешка.
Софтбол се игра у 125 земаља света. Само у САД годишње 26 милиона одраслих, младих, жена и мушкараца игра софтбол. Постоје две верзије софтбола: Слоупич (СЛОW ПИТЦХ) и Фастпич (ФАСТ ПИТЦХ). Фастпич је уобичајенији, тако да се и код нас та верзија најчешће игра. Једини спорт који су на Олимпијским играма играле само жене јесте СОФТБОЛ, па га и то чини посебним. Софтбол се игра на скоро свим подлогама, али је комбинација траве и шљаке најуобичајенија. Игра се на терену који се назива дијамант, а игралиште је подељено на два дела: инфиелд и оутфиелд. Инфиелд означују кућна база и три базе.
Удаљеност између база је 18.46 метара. Екипа може чинити и 20 играчица, од којих је у игри њих девет. На међународним такмичењима најчешће је за учешће потребно да тим има најмање 12 софтболаша или софтболашица. Ради промоције софтбола често се дозвољава да се на такмичењима игра и са минимум девет софтболаша или софтболашица. У том случају ако се једна играчица повреди и екипа остане са осам на терену, меч се прекида и региструје 7:0 за противника. Утакмице сениора трају седам ининга (измена) а код млађих категорија пет ининга. Организатори такмичења имају право и да временски одреде колико трају мечеви, код млађих категорија минимум сат времена, код сениора најмање сат и петнаест минута.
У сваком инингу обе екипе по једанпут ударају (нападају) и играју поље (бране се). Екипа која у тих седам иннинга или временски ограниченим минутима освоји највише поена побеђује. Играчице ударају по редоследу утврђеном на почетку утакмице. Ударач стоји у баттер’с боxу (ударачево поље), а питцхер (бацач) баца. Постоје две врсте питцха: стрике (добар) и балл (лош). Стрике је лопта која је бачена у страјк (стрике) зону, а није ударена или ју је ударач промашио или ју је ударио изван игралишта у фаул. Бол (балл) је кад је лопта бачена изван страјк зоне, а играчица на њу није замахнула. Када играчица удари лопту мора трчати према првој бази. Ако ударач не удари лопту на трећи страјк он је избачен. Ако је пре трећег страјка пичер бацио четири бола ударачу се додељује прва база. Након ударене лопте ударач покушава напредовати од базе до базе. Он може трчати само ако је лопта ударена у унутар две фаул линије. Бод је освојен сваки пут кад ударач оптрчи све четири базе. Када играчица оптрчи све базе као резултат само једног, свог, ударца то се популарно назива “хоме рун”. Екипа у одбрани прелази у напад након што избаци 3 ударача. Играчице се избацују тако да се ударена лопта улови у ваздуху или се баци на базу пре него ударач стигне до ње. Или, како смо већ рекли након трећег страјка.
У чему се софтбол разликује од бејзбола?
Лопта која се користи у софтболу је већа, али не и мекша као што би се дало закључити из имена. Бејзбол палица је нешто дебља од оне за софтбол и често је дрвена, док је у софтболу метална или алуминијумска. У бејзболу се пичује преко рамена, а у софтболу испод рамена. Софтбол игралиште је мање и игра се мање ининга. Другачије је и место одакле пичери бацају.
