Олимпијски кругови и застава

Пет кругова (плави, црни, црвени, жути и зелени) међусобно испреплетаних представља пет континената и симболизује универзалност олимпизма и сусрет спортиста из читавог света током Игара.

Кругови се налазе на белој позадини са којом чине олимпијску заставу. Комбиноване на овај начин, шест боја заставе (бела, плава, црна, црвена, жута и зелена) представљају све нације света.

Пјер де Кубертен

Олимпијска застава има белу позадину, са пет испреплетаних кругова (плави, жути, црни, зелени и црвени) на средини. Овај дизајн има симболично значење: кругови представљају пет континената света уједињених олимпизмом.

У јуну 1914. године у Паризу су на Олимпијском конгресу представљени и застава и кругови. Планирано је да буду представљени на Играма у Берлину 1916. године, које због Првог светског рата нису одржане, тако да су и застава и кругови први пут изашли у јавност на Играма у Антверпену 1920. године.

Олимпијски мото

Ове три латинске речи су постале олимпијски мото 1894. године, на предлог Пјера де Кубертена, када је основан Међународни олимпијски комитет.

Још један од препознатљивих симбола олимпизма је слоган: „Најважнија ствар у животу није тријумф, већ борба; није најбитније победити, већ борити се и учествовати”.

Непосредно пре Олимпијских игара у Токију 2021. године, на предлог тадашњег председника МОК-а Томаса Баха, додата је реч ЗАЈЕДНО. Реч „заједно” наглашава солидарност унутар Олимпијског покрета и шире.

Пламен и бакља

Једно од најпознатијих обележја Игара. У знак сећања на Игре античке Грчке, пламен се помоћу сунчевих зрака пали у Олимпији, одакле креће на пут ка граду домаћину Игара.

За сваке Игре се прави посебна бакља чију копију има сваки носилац, а пламен је оно што се преноси од једног до другог.

Олимпијски пламен је симболично први пут упаљен у Амстердаму 1928. године на уласку у Олимпијски стадион, а горела је и на Стадиону „Колосеум” за време Игара у Лос Анђелесу 1932. године. Међутим, то нису биле аутентичне олимпијске ватре под којом се данас подразумева пламен упаљен у древној Олимпији у Грчкој.

Тек 1936. за Игре у Берлину успостављају се правила „игре с ватром” која трају и данас. Идеју берлинског професора Карла Дима о паљењу олимпијског пламена уз помоћ сунчевих зрака у Олимпији и штафетном ношењу до Берлина МОК-у је представио председник Олимпијског комитета Немачке Теодор Левалд и она је одмах прихваћена.

Бакља је ношена кроз седам земаља: Грчку, Турску, Бугарску, Југославију, Мађарску, Аустрију и Немачку. Њен пут био је дуг 3.422 километра, а последњи носилац бакље био је атлетичар Фриц Шилген.

Олимпијски пламен пролазио је кроз Југославију три пута – за Игре 1936. у Берлину, за Игре 1972. у Минхену и за Зимске олимпијске игре 1984. у Сарајеву.

Пламен у Југославији 1936.

Најдраматичнији пролазак био је први, а повод је била Резолуција коју је потписало 100 угледних спортиста и јавних личности да се бојкотују Игре у Берлину.

Текст Резолуције са поменутим потписима објављен је у „Политици” 5. априла 1936. године, после правог подухвата њених новинара и уредника који су успели да изиграју цензуру. Резултат тога су протести у великом броју места у Југославији кроз које је проношен олимпијски пламен.

Најбурнији протести били су у Бањалуци, тако да је морала да интервенише полиција не би ли спасила олимпијску бакљу.

Међутим, већ 10. априла Југословенски савет спортских савеза обнародовао је да ће Југославија учествовати на Олимпијским играма у Берлину и тако је и било, али у главни град Немачке нису отпутовали сви. Већина чланова наше фудбалске репрезентације одбила је да путује у Берлин и Ногометни савез Југославије одустао је од учешћа на Олимпијским играма.

Путеви бакље

Године 1976. пламен је из Грчке у Нови свет преношен сателитом. Топлотни сензори су у Грчкој детектовали пламен, а сигнал је у Отаву послат преко сателита.

Бакљу, али не и пламен, астронаути су понели у свемир 1996. и 2000. године, а 2000. су упаљену бакљу рониоци носили под водом.

За Игре у Атини 2004. године бакља је прешла преко свих континената и посетила све градове домаћине претходних Игара, као и Пекинг, град домаћин наредних игара 2008. године.

Медаље

Додељивање медаља победницима је још један од симбола који се везује за Олимпијске игре. Медаље су направљене од позлаћеног сребра („златне”), сребра и бронзе и додељују се тројици првопласираних спортиста у свакој дисциплини.

Медаље на сваким Играма имају специфичан дизајн о ком одлучује организатор сваких Игара. Од 1928. до 2000. године на лицу сваке медаље био је приказ богиње Нике, традиционалне грчке богиње победе.

Године 2004. изглед лица медаље промењен је како би се што директније указало на грчки карактер Игара. На медаљама са Игара у Атини приказана је богиња Нике која лети ка олимпијском стадиону.

Химна

Олимпијска химна се свира сваки пут током дизања олимпијске заставе. Химну је компоновао грчки композитор Спиридон Самарас уз речи грчког песника Костиса Паламаса.

И музику и текст изабрао је Деметриус Викелас, први председник МОК-а. Химна је први пут изведена током церемоније отварања првих Игара у Атини 1896. године, али све до 1958. године није постала и званична химна МОК-а.

На свим играма од 1896. до 1960. године земља домаћин компоновала је посебну химну.

Први пут у историји Олимпијских игара